Starica iz trećeg sprata živela je sama. Porodica je retko dolazila, uglavnom samo da proveri da li je još živa. Ostali stanari su je zvali čudakinjom — bila je povučena, ćutljiva, sa stalno zaključanim vratima.
Ja sam joj kucala gotovo svakog dana.
Nosila sam joj namirnice, lekove, menjala sijalice, ponekad samo sedela s njom i slušala kako priča o prošlim vremenima. Nikada mi nije pričala o porodici. Samo bi rekla:
„Neki ljudi su ti rođeni blizu, ali daleko u srcu.“
Kada je umrla, bila sam tu da pozovem hitnu. Mislila sam da je to kraj jedne tihe priče.
Nije bio.
Nedelju dana kasnije pozvao me je notar. Rekao je da sam pomenuta u testamentu. Mislila sam da je greška.
U kancelariji su me dočekali njeni rođaci — sin, snaja, unuci. Gledali su me kao uljeza.
Kada je notar pročitao da mi je ostavila stan, nastao je haos.
Vikali su da sam je manipulisala. Da sam je „obradila“. Da sam je iskoristila dok je bila stara i bolesna.
Podneli su tužbu.
Sudnica je bila puna. Oni s jedne strane — besni, sigurni u pobedu. Ja sama, sa advokatom kojeg sam jedva platila.
Mislila sam da će sve biti gotovo kad sudija pogleda testament.
Prevarila sam se.
Njihov advokat je tvrdio da je starica bila „neuračunljiva“. Da nije znala šta radi. Da sam ja iskoristila njenu slabost.
Sudija je ćutke slušao.
A onda je rekao:
„Pre nego što donesemo odluku, postoji još jedan dokaz.“
Notar je ustao.
Iz džepa je izvadio USB.
Rekao je da mu je starica ostavila snimak, uz strogo uputstvo da se pusti samo ako porodica pokuša da ospori testament.
Sudnica je zanemela.
Na ekranu se pojavila ona — sedela je u svojoj fotelji, jasno, sabrano, gleda pravo u kameru.
Rekla je:
„Ako ovo gledate, znači da su uradili baš ono čega sam se plašila.“
Okrenula se ka kameri i nastavila:
„Oni su moja krv, ali nikada nisu bili uz mene. Dolazili su samo kad im je nešto trebalo. A ona…“ — pokazala je prstom u kameru — „nije me nikada pitala za stan. Pitala me je samo kako sam.“
U sudnici se čulo šuškanje.A onda je došao pravi šok.
Rekla je da je sin godinama podizao kredite na njeno ime, bez njenog znanja. Da je stan bio skoro izgubljen zbog dugova koje je on napravio. Da sam ja bila ta koja je primetila opomene i pomogla joj da ih reši.
Sudija je pogledao sina.On je pocrveneo.Starica je završila snimak rečenicom:
„Ako mislite da je briga zločin — onda sam kriva. A ako mislite da je pohlepa porodica — onda znate kome ne treba da verujete.“
Video je ugašen.Sudija je bez pauze rekao:„Tužba se odbacuje. Testament ostaje na snazi.“Ali to nije bio kraj.
Sud je naložio posebnu istragu protiv sina zbog finansijskih zloupotreba.Porodica je izašla bez reči.
Ja sam izašla sama.Stan nikada nisam prodala.U njemu i dalje stoji njena fotelja.
I svaki put kad sednem u nju, znam jedno:Nije me nagradila imovinom. Nagradila me je istinom — i zaštitila me čak i posle smrti.
