Tetka nije imala decu. Ceo život je govorila da sam joj ja „najbliža“. Dok su je drugi posećivali za praznike, ja sam bila tu kad treba lekar, apoteka, kupovina, noćno dežurstvo.
Poslednje dve godine njenog života praktično sam živela kod nje. Kupala je, hranila, vodila na terapije. Nikada to nisam radila zbog nasledstva — barem sam tako mislila.
Kada je preminula, pozvao me je notar.
Stan je ostavila meni.
Nisam ni stigla da se saberem — telefon je počeo da zvoni. Rođaci. Redom.
„Manipulisala si je.“
„Iskoristila si staricu.“
„Sram te bilo.“
Neki su me blokirali istog dana. Porodična grupa — tišina. Kao da sam ukrala, ne nasledila.
Slomilo me je. Ali sam se ipak uselila.
Prve noći u stanu nisam mogla da spavam. Sve je mirisalo na nju — lavanda i stari nameštaj. Sutradan sam krenula da čistim kuhinju. Pomerila sam stari drveni ormarić koji se godinama nije micao.
Iza njega — koverta zalepljena selotejpom.
Na njoj moje ime.
Ruke su mi se tresle dok sam otvarala.
Unutra pismo i mali USB.
U pismu je pisalo:
„Znam da će te napasti kad mene ne bude. Zato sam ostavila istinu. Ako treba — pusti.“
Ubod u stomaku.
Ubila me je radoznalost. Ubila me je i hrabrost.
Uključila sam USB.
Video snimci iz dnevne sobe. Datum — tri meseca pre smrti.
Moji rođaci sede oko nje. Govore joj da sam tu zbog stana. Da sam lažna. Da treba sve da prepiše njima. Jedan čak kaže:
„Ona samo čeka da umreš.“
Tetka ih gleda i odgovara:
„Zato i neće dobiti ništa.“
Plakala sam. Ne zbog stana. Zbog nje.
Ali tu nije bio kraj.
Poslednji snimak — drugi ugao kamere. Tetka gleda pravo u objektiv:
„Ako ovo gledaš — znaj još nešto. Stan nije najvrednije što sam ti ostavila. U fioci ispod sudopere je fascikla.“
Otišla sam tamo.
Unutra — dokumenta o štednji za koju niko nije znao. Račun. Iznos veći nego vrednost stana.
I poruka:
„Ovo je za tvoj novi početak. A njima — lekcija.“
Rođaci su me tužili. Izgubili su.
Ja sam dobila i mir — i istinu.
I shvatila:
Nije svaka porodica krv.
Neko te voli delima — neko interesom.
