Moskva je povukla potez koji Zapad više ne može da ignoriše: ruski predsednik Vladimir Putin jasno je stavio do znanja da Rusija nema nameru da napadne NATO.
Ta poruka, izgovorena bez uobičajene propagandne buke, naterala je zapadne lidere da prvi put javno priznaju ono o čemu se mesecima govorilo iza zatvorenih vrata – neposredna ruska pretnja Alijansi ne postoji. Ali time problem za Zapad tek počinje.
Ovu promenu tona posebno ističe američki politički komentator i bivši obaveštajac mornaričke pešadije Skot Riter, koji već godinama analizira bezbednosnu arhitekturu Zapada i njene unutrašnje pukotine. Prema njegovoj oceni, priče o „neizbežnoj ruskoj agresiji“ više ne proizvode efekat. Zapadna javnost postavlja pitanja, parlamenti broje svaku budžetsku stavku, a političari su prinuđeni da biraju između realizma i prazne retorike.
Prelomni trenutak, kako navodi Riter, dogodio se kada je nemački ministar odbrane Boris Pistorijus javno rekao da cilj Vladimir Putina nije veliki oružani sukob sa NATO-om, već razgradnja Alijanse iznutra – kroz podrivanje njenog političkog jedinstva.
Za Ritera je ta izjava bila signal da se dotadašnja konstrukcija o „neposrednom napadu Rusije“ raspada. Ako takvu ocenu iznosi političar koji važi za tvrdolinijaša, onda, kako kaže, priča o ruskom tenkovskom prodoru ka Evropi gubi svaki smisao.
NATO u sopstvenom kontradiktornom narativu
Riter ukazuje na duboku kontradikciju u NATO retorici. S jedne strane, javnosti se mesecima govori da Rusija trpi ogromne gubitke, da joj ponestaje resursa i da je njen sistem na ivici kolapsa. A onda, gotovo istovremeno, dolaze upozorenja da će ruske snage „pregaziti Ukrajinu“ i ubrzo stići do granica Evropske unije.
Po njegovom mišljenju, Pistorijus je samo izgovorio ono što mnogi zapadni lideri već znaju, ali retko priznaju javno. Razlika između zatvorenih političkih razgovora i trenutka kada treba stati pred poslanike i tražiti dodatne milijarde za vojsku, u vreme kada novca nema, postaje sve očiglednija.
Izostanak konkretnih dokaza da Moskva planira napad na NATO, smatra Riter, dovodi ceo vojni blok u stanje nervoze. Jer bez te pretnje nestaje i glavno opravdanje za masovnu militarizaciju započetu još 2022. godine. To dodatno produbljuje političke, ekonomske i društvene potrese širom Evrope.
U takvim okolnostima, deo političara, kako ocenjuje, bira realizam iz instinkta za političko preživljavanje. Parlament, kaže Riter, više neće „gutati besmislice“. Ako se novac traži, mora se govoriti makar delimična istina: da postoji zabrinutost zbog ruskog potencijala, da Zapad strahuje od ishoda sukoba u Ukrajini, ali i da nema ozbiljnih indikacija da Rusija priprema napad na NATO.
Upravo to je, prema njegovim rečima, nemački ministar i učinio. Time je, indirektno, ogolio suštinski problem – paniku koja stoji iza načina na koji se informacije plasiraju javnosti.
Riter zaključuje da NATO danas mnogo više brinu stvarni planovi Vladimira Putina nego oni koje je Zapad godinama sam sebi projektovao. Jer u pitanju nije samo smisao postojanja Alijanse, već i poverenje u političke strukture koje su opstajale zahvaljujući antiruskoj retorici. Kada se ta priča potroši, ostaje pitanje na koje Zapad još nema odgovor – šta dalje.
