Moja svekrva me nikada nije volela. Kada sam ostala trudna, rekla mi je: „Ti ne zaslužuješ da budeš majka! Jesi li uopšte sigurna da je to dete mog sina?“ Prećutala sam i pustila da prođe.
Nakon što se rodio moj sin, došla je u posetu. Bila sam u kuhinji i pravila čaj kada je beba iznenada zaplakala. Pojurila sam nazad i zatekla svekrvu kako brzo skriva nešto u torbu. Kada je otišla, proverila sam kameru u bebinoj sobi – i sledila se. Videla sam da mu je izvadila cuclu iz usta.
Odmah sam je pozvala i suočila se s njom. Nisam mogla da shvatim zašto bi uzela cuclu svom unuku. A njen odgovor me je još više šokirao. Rekla je: „Unuk? Sumnjam da je moj. Ta cucla u mojoj torbi će mi to dokazati za nekoliko nedelja.“
Tad sam shvatila — uzela je cuclu kako bi uradila DNK test. Srce mi se slomilo. Osetila sam izdaju na način koji nikada nisam mogla ni da zamislim. Sve sam ispričala mužu, i u njegovu odbranu, odmah je stao na moju stranu. Zajedno smo doneli tešku odluku: da je potpuno isključimo iz života i ne dozvolimo više nikakav kontakt s našom bebom.
Ali i dalje mi u glavi odjekuje pitanje… Da li sam uradila pravu stvar što sam unuku oduzela babu? Ili sam možda trebalo da je pustim da uradi test — da joj jednom zauvek dokažem da greši, i možda joj dam priliku da konačno prihvati dete kao deo porodice?
