Dan kada sam sahranio svoju suprugu, ženu sa kojom sam proveo 15 godina, bio je najteži dan mog života.
Posle ceremonije, vratio sam se u prazan dom u kom je sve podsećalo na nju — njen šal na stolici, šolja na polici, miris njenog parfema u vazduhu.
Ušao sam u spavaću sobu i prišao komodi na kojoj je stajala naša uramljena verenička fotografija.
Uzeo sam je u ruke, čvrsto je držeći. Hteo sam samo da je pogledam, da se setim dana kada je naš život počeo.
Ali onda se nešto desilo.
Dok sam posmatrao fotografiju, nešto mi je zapalo za oko.U pozadini, na samoj ivici kadra, stajao je čovek.Nikada pre nisam primetio taj detalj.
Činio se kao prolaznik — ali pogled na njegovom licu nije bio slučajan.Gledao je direktno u nju. U moju ženu.
I u tom pogledu bilo je nešto… teško opisivo. Bol, čežnja, i neka tuga koju nisam mogao da shvatim.
Ruke su mi se tresle dok sam zumirao fotografiju na telefonu.To nije bio niko koga sam poznavao. Nije bio prijatelj, nije bio rođak.
Bio je neko iz njenog života, pre mene.Tada sam se setio rečenice koju mi je jednom tiho rekla, davno, dok smo šetali:
„Neki ljudi uđu u naš život samo na kratko — ali ih srce pamti zauvek.“
Nikada joj nisam tražio objašnjenje. Nisam tada, a nisam mogao ni sada.
U narednim danima, dok sam sređivao njene stvari, pronašao sam mali dnevnik.
Čak i tada sam oklevao da ga otvorim — kao da bih izdao poverenje.
Ali jednog dana sam skupio snagu.Na jednoj stranici stajalo je samo ovo:
„Postoje ljubavi koje su kratke, ali ostave trag zauvek.
A onda dođe mir — onaj koji sam našla sa njim.“
Shvatio sam.Pre mene je volela nekoga, možda bolno, možda tragično.Ali sa mnom je pronašla mir, dom, sigurnost.
I tog dana prvi put nakon njene smrti nisam plakao od bola — već od zahvalnosti.
Nisam bio njena prva ljubav.Ali bio sam njena poslednja. Njena mirna luka.A ponekad je upravo to — veće od svega.
