Pre nekoliko godina sam prošla kroz težak period. Bila sam ostavljena, povređena i slomljenog srca. Dečko sa kojim sam bila dugo u vezi je jednostavno nestao iz mog života, a ja nisam znala šta da radim sa svim tim emocijama. Te večeri, želela sam samo da pobegnem od svega. Izašla sam u klub – potpuno sama. Nisam ni znala šta tražim, samo sam želela da ne mislim.
Tamo sam srela jednog momka. Oboje smo bili pomalo pripiti, reč po reč… desilo se. Provela sam noć sa potpunim strancem.
Nisam ga više videla. I samo nekoliko nedelja kasnije – ostala sam trudna. Šok, panika, strah… ali nešto u meni je reklo: zadrži bebu, možeš ti to. I odlučila sam – biću samohrana majka, sama ću odgajati svoje dete.
A onda, sudbina je odlučila da pokaže zube – ili možda srce?
Mesec dana kasnije, sasvim slučajno ga sretnem u kafiću. Seli smo u isto društvo, i nakon nekoliko pića skupim hrabrost i priđem mu. Rekla sam mu samo:
„Trudna sam.“
On me pogleda, ozari mu se lice i kaže:
„Čestitam!“
Samo sam mu tiho dodala:
„Dete je tvoje. Ne tražim ništa od tebe. Samo sam želela da znaš.“
Ćutao je… gledao me kao da ne veruje šta čuje. 10 minuta nije izustio nijednu reč. A onda je, potpuno neočekivano, rekao:
„Hoćeš da se udaš za mene?“
Zbunila sam se. Pomislila sam da se šali. Ali nije. Nije prošlo ni par meseci, već smo počeli da živimo zajedno. Danas, pet godina kasnije, on svakog jutra budi našu ćerkicu Anđelu, nežno je oblači, nosi je u vrtić i dolazi po nju s posla s osmehom.
Ponekad sednem, gledam ih i razmišljam – da nisam tada ostala sama, da se nije desila baš ta noć, da nisam imala hrabrosti da ga pogledam u oči i kažem istinu… ne bih imala ovo što danas imam.
Naša Anđela je plod slučajnosti, a ljubav koju danas imam – plod iskrenosti.
Nekada nam se čini da su greške – prokletstvo, a zapravo… možda su put do najveće sreće.
