Cijeli dan plačem… Ne znam ni kako da počnem, samo osjećam da me nešto iznutra izjeda i da više ne mogu da ćutim. Imam samo 18 godina, a već mi kroz glavu prolazi misao da možda neću doživjeti ni dvadesetu. Zvuči jezivo, ali tako se trenutno osjećam – bespomoćno i uplašeno.
Već danima imam ozbiljnih problema “tamo dole”. Isprva me bilo sram da to uopšte izgovorim. Peckanje, svrab, bol… sve je počelo lagano, ali sam se nadala da će proći samo od sebe. Nisam htjela da paničim, niti da brinem roditelje. Nisam im rekla ništa.
Ali iz dana u dan – samo mi je sve gore. Psihički pucam.
Danas sam skupila snagu i sama otišla kod privatne ginekologice. Tresla sam se cijelim putem. Kada me pregledala, rekla je da vidi nešto što liči na miome – ako sam dobro upamtila naziv. Pokušala je da me umiri i rekla kako ne misli da je nešto ozbiljno, da nije “ono najgore”, ali da bi ipak bilo dobro da uradim dodatne analize kako bismo bili sigurni.
I baš ta rečenica – “da budemo sigurni” – mi ne izlazi iz glave. Od tog trenutka kao da mi je cijeli svijet stao. Glava mi puca od razmišljanja, srce mi lupa kao da će iskočiti, oči mi se ne suše od suza. Šta ako ipak jeste nešto ozbiljno? Šta ako jeste ono najgore?
Imam samo 18 godina…
Tek sam počela da živim, da maštam, da se zaljubljujem, da pravim planove… A sada me razdire strah da možda nikada neću dočekati ono što drugi zovu “prava mladost”. Mislila sam da se ovakve stvari dešavaju “drugima”, a sada sam ja ta “druga”.
Znam da moram biti jaka. Znam da moram reći roditeljima i zakazati sve preglede koje su mi rekli. Ali u ovom trenutku mi je samo trebalo da napišem ovo, da pustim da sve izađe iz mene…
Ako ovo čita neko ko je prošao slično – ili prolazi kroz isto – znaj da nisi sam. I hvala svima koji čitaju i možda čak i pošalju neku poruku podrške. Jer nekada jedna riječ znači više nego što možete zamisliti…
