Upravo sam se rastala od muža. Ne zato što više nismo voleli jedno drugo, već zbog njegove porodice – svekra i svekrve koji su mi doslovno uništili život.
Sve je počelo kada smo primetili da iz kuće nestaje zlato i dukati koje sam dobila za svadbu. Odmah su me optužili. Bez ijednog dokaza, bez imalo razumevanja – odmah sumnja pada na mene. Srce mi se slomilo. Umesto da me zaštite i stanu uz mene, moj muž je ćutao. Ćutao kao da se slaže sa njima. Tada sam odlučila da dokažem da nisam lopov.
Kopajući po stvarima, slučajno sam pronašla poruke njegove majke – moje svekrve – koje su mi okrenule ceo svet naglavačke. Dopisivala se sa nekim muškarcem preko interneta. Pisao joj je da je ostavljen, u kreditima, da ima dvoje gladne dece i da mu je teško… A ona mu je slala pare. Dukate. Sve što je mogla! Verovala je da je voli. U tim porukama joj je slao rečenice tipa “ti si jedina koja me razume”, “s tobom bih sve zaboravio”, “ne zaslužujem te, ali ti si moj spas”… A ona je sve to gutala kao istinu i ostajala bez dinara.
U tom periodu trpela sam svakodnevna ponižavanja od svekra. Nazivao me pogrdnim imenima, pravio uvrede na svakom koraku, a muž – kao senka. Ništa. Niti da me brani, niti da pita šta se dešava.
Kada sam sakupila dovoljno poruka, odlučila sam da sve kažem – i njima i njemu. Moj muž je pogledao slike tog “nesretnog čoveka” i samo izustio: „Znam ko je ovo. Ovo je naš kum! Ovo je lažan profil, to nije prava osoba, neko vas zeza.“
Svekrva je zanemela. Počela je da vrišti, plače, besni… Sve u jednom trenutku. Sramota, ljutnja, prevara – sve joj je palo na glavu. A meni… meni ništa nije više bilo važno. Samo sam se okrenula, spakovala stvari i otišla kod svojih.
Ne mogu da pređem preko toga da su me optužili da sam lopov. Da su me izdali. Da su verovali strancu više nego meni. I da moj muž – koji je trebalo da bude moj oslonac – nijednom nije stao uz mene.
Nikad im to neću oprostiti.
