Moja veza je trajala dve godine. Bila sam zaljubljena, posvećena i verovala sam da gradimo nešto ozbiljno. Inače treniram karate i imam crni pojas – moj tadašnji dečko je znao koliko sam disciplinovana i koliko sam se borila za sve u životu. Znao je ko sam i šta sve mogu.
Pre par meseci otišla sam poslovno u Nemačku na nedelju dana. Kada sam se vratila, nešto u njegovom ponašanju nije bilo isto. Bio je hladan, distanciran, kao da ga nerviram samim prisustvom. Moja intuicija mi je odmah rekla da se nešto dešava. Počela sam da ga posmatram, da tražim znakove. I bilo ih je.
Jednog dana sam došla kod njega nenajavljeno. Otišao je pod tuš, a ja sam uzela njegov telefon – što inače nikada ne radim, ali nešto me je nateralo. Ono što sam pročitala me je slomilo. Poruke s drugom devojkom, planovi za viđanje, komplimenti, fotografije… Sve me je pogodilo kao šamar. Srce mi je lupalo, ruke su mi se tresle, ali nisam rekla ništa.
Saznala sam kada i gde se nalaze. I otišla sam. Stajala sam sa strane i posmatrala kako se grle i smeju. Kao da se ništa ne dešava, kao da ja nisam postojala. I tada se desilo… Sve ono što sam godinama trenirala, svi potezi koje sam učila – izašli su iz mene. Ne iz besa, već iz bola. Iz osećaja izdaje koji nisam mogla da zadržim u sebi.
Jesam, priznajem. Isprebijala sam ih. Ne zato što sam nasilna, već zato što sam u tom trenutku izgubila kontrolu. Možda nisam postupila zrelo, ali sam reagovala kao žena koja je bila izigrana, ponižena, prevarena.
Danas, kad se osvrnem na to, nije mi žao što sam otišla. Nije mi žao što sam istinu saznala. Žao mi je samo što sam verovala nekome ko me nije bio dostojan. Ali iz svega toga sam naučila jednu važnu stvar – da je ljubav prema sebi najvažnija.
