Imala sam 23 godine kada sam se udala. Bila sam nevina. Mnogi će možda reći da je to staromodno, ali ja sam tako odgajana – da čuvam sebe za pravog, za muža, za čovjeka s kojim ću provesti život. I mislila sam da sam upravo to i našla – idealnog muškarca.
Nakon prve bračne noći i nekoliko narednih dana, sve je bilo… čudno. Osjećala sam nelagodu, peckanje, bol… ali sam to pripisivala svom neiskustvu. Mislila sam – tako valjda treba da bude. Ali kako je vrijeme odmicalo, stanje nije prestajalo. Odlučila sam da odem kod ginekologa.
Kada mi je rekao da sam dobila spolno prenosivu bolest, svijet mi se srušio. Nisam mogla vjerovati. Toliko sam godina sebe čuvala, bila vjerna, poštena, sve po redu… a on meni donese neku boleštinu u brak. Pitanje je samo s kim je bio i kada, ali jedno je sigurno – mene je slagao, prevario i izdao.
Došla sam kući bijesna. Suze su mi lile niz lice dok sam ga suočavala s istinom. Nije rekao ni riječ. Samo je šutio. A onda se uključila njegova “divna” mama. Rekla je da lažem. Da sam ja ta koja je njega zarazila. Da sam se sigurno “vucarala okolo” prije braka, a sad glumim žrtvu. Rekla je da sam sramota za njihovu porodicu.
Toliko me je uvrijedila, da sam imala osjećaj da ću eksplodirati. Nikada u životu nisam osjetila toliku nepravdu, poniženje i bijes. I tada sam odlučila da joj uzvratim.
Ušla sam krišom u njenu sobu, dok je bila u kuhinji, i u bočicu njenog najskupljeg parfema nasula malo sirćeta i nekoliko kapi svog laka za nokte. Pomislila sam: “Kad si već toliko otrovna riječima, neka i tvoj parfem bude otrovan.”
Da, možda nije bilo zrelo, možda nije bilo ispravno – ali tog dana, osjećala sam se bar malo bolje.
Nikada nisam priznala šta sam uradila, ali nikada nisam ni zaboravila lekciju koju sam naučila: nije dovoljno voljeti nekoga da biste bili sretni. Treba voljeti i sebe dovoljno da znate kada reći – dosta je bilo.
