Život sa mojom suprugom postao je iz dana u dan sve teži. Nekada smo se voleli, planirali porodicu, zamišljali budućnost sa decom. Ali kako vreme prolazi, a ona i dalje ne uspeva da ostane trudna, napetost među nama raste. Svađe izbijaju niotkuda, reči bole više nego što bi smele. I dok je nekad imala razumevanja, sada sve češće postajem meta njenog besa.
Da se smirim, tog dana sam izašao da prošetam do obližnjeg parka. Potrebna mi je bila tišina, svež vazduh i malo mira.
A onda – kao da mi se ceo svet zaustavio.
Na drugoj strani staze ugledao sam nju. Moju bivšu. Nismo se videli godinama. Hodala je sa dečakom od otprilike pet, šest godina. Tamne oči. Crna kosa. Onakav kakvim sam ga zamišljao u najdubljoj tišini svojih sumnji.
Srce mi je počelo da lupa. Nisam znao šta da radim. Nisam smeo da je pogledam pravo u oči. Znao sam… duboko u sebi sam znao da je to dete moje. A pre mnogo godina, kad mi je rekla da je trudna, bio sam u panici. Molio sam je da pobaci. Bilo me je strah, nisam bio spreman. Počinjao sam novu vezu – sa ženom s kojom sam danas u braku. I tad sam odlučio da ne budem deo tog života.
Prišao sam detetu i pitao ga kako se zove. Njegovo ime me je dodatno zbunilo. A onda je ona prišla, uzela ga za ruku, i bez ijedne reči otišla. Nije mi dala priliku da je pitam ono što me proganja.
Otkad sam se vratio iz parka, ne mogu da spavam. Ne znam kako da nastavim. Da li da se suočim s njom i tražim istinu? Da li da rizikujem svoj brak zbog prošlosti? Ili da ćutim i živim sa osećajem da sam možda upravo prošao pored sopstvenog deteta…
