Kada sam bila mala, delila sam sobu sa roditeljima. Imala sam svoj krevet, tik pored njihovog. Bio je to jednostavan porodični život – skroman, ali pun ljubavi i topline.
Sećam se nekih noći kada bih se probudila u sred noći i čula mamu kako tiho doziva tatino ime. Njeno disanje bilo je drugačije, ubrzano, neobično za mene tada. Nisam znala šta da mislim – bila sam dete, a detinjoj mašti nije trebalo mnogo da smisli najgore moguće scenarije.
U tim trenucima pomišljala sam da je tata možda ljut na nju, da se svađaju, ili da je na neki način boli. Bila sam preplašena i često sam u tišini plakala, nesigurna da li da ustanem i kažem nešto ili da se samo pokrijem preko glave i pravim se da spavam.
Tek mnogo godina kasnije, kada sam odrasla i sama sazrela, shvatila sam da to nisu bile bolne scene – već trenuci bliskosti između dvoje ljudi koji se vole. Nije bilo ničeg lošeg, ali tada to nisam mogla da razumem.
Ponekad pomislim koliko je dece prošlo isto – čuli su, ali nisu razumeli. Zamišljali su, a niko im nije objasnio. Danas, s odmakom i zrelošću, mogu da se nasmejem sopstvenim zaključcima, ali tada je to bilo zbunjujuće i emotivno teško.
Deca čuju sve, čak i ono što ne razumeju. I baš zato treba da imamo više strpljenja i nežnosti prema tim malim glavama koje svet gledaju sasvim drugačijim očima.
