Imao sam ozbiljnih problema sa bubrezima. Godinama sam vodio borbu, ali stanje se pogoršavalo i na kraju su mi doktori rekli da bez transplantacije nema oporavka. Nije mi bilo svejedno, ali sam se držao. Porodica, prijatelji, svi su mi davali snagu. Ipak, najgore je bilo čekanje.
Mesecima smo tražili odgovarajući bubreg, ali bez uspeha. Nada je počela da bledi. A onda jednog dana – poziv. Javljaju mi iz bolnice da se pojavio bubreg, da se spremim za operaciju. Bio sam u šoku, srećan i preplašen istovremeno.
Operacija je prošla uspešno. Budio sam se polako, u sobi za oporavak, još bunovan. Osećam slabost, ali i olakšanje. Okrećem glavu – i ne verujem svojim očima. U krevetu do mog leži moj najbolji drug.
U panici ga pitam šta se desilo, a on se samo nasmeje i kaže:
„Ma ništa, rešio sam da se rešim jednog bubrega viška. Šta će mi, kad znam da može tebi da spasi život.“
Nisam mogao da verujem. Počeo sam da ga ispitujem zašto mi ništa nije rekao, kako je to mogao da uradi tek tako, a on mi samo odgovori:
„Je**š sve organe koje imam ako ću da izgubim druga.“
U tom trenutku sam se slomio. Plakao sam kao nikad u životu. Ne od bola, već od zahvalnosti, od ljubavi, od spoznaje koliko prijateljstvo može biti veliko i iskreno.
Od tada više ništa ne uzimam zdravo za gotovo. I svaki put kada pomislim da sam sam – setim se da negde postoji neko ko je spreman da da deo sebe da bi ti živeo.
