Jutros sam otišla u market da uzmem par stvari za doručak. Ništa posebno, običan dan, obična gužva na kasi. Ispred mene su bila dva starija muškarca, možda oko 50-ak godina. Jedan od njih je držao u ruci stari, izlizani telefon – onaj model za koji sam mislila da odavno više ne postoji. Pomislila sam kako je moguće da neko još koristi takav uređaj.
U tom trenutku mu zazvoni telefon. Javio se s osmehom, a onda sam čula rečenicu koja me potpuno razoružala:
„Ma bravo, ljubavi tatina! Bravo, srce tatino, najlepše i najpametnije! Bolju vest nisam mogao da čujem!“
Razgovor je trajao kratko, ali se videlo da mu je srce bilo prepuno. Kada je prekinuo vezu, okrenuo se ka prijatelju i rekao:
„Kćerka mi dala uslov za drugu godinu! Položila najteži ispit!“
Njegovo lice je bukvalno sijalo. Bilo je jasno da živi skromno – garderoba mu je bila iznošena, obuća stara, ali sreća koju je tada osetio bila je iskrena i ogromna. Gledala sam ga i nisam mogla da skrenem pogled. Celi dan mi je slika tog čoveka pred očima.
Mislila sam o njemu i njegovoj ćerki, o tom trenutku i toj reakciji…
I, iskreno – osećam neku vrstu ljubomore.
Moja porodica ima novac. Više nego dovoljno. Putovanja, garderoba, auto, sve ono što ljudi žele – sve imamo. Ali mog oca nikada nisam videla da se obraduje nekoj vesti tako iskreno i srčano kao taj čovek jutros.
Možda je paradoksalno, ali tek tada sam shvatila koliko su male stvari zaista velike. I koliko su neke emocije skuplje od bilo kog bogatstva.
