Nikako ne mogu da izbacim iz glave ono što mi se juče desilo. Imam 19 godina i mlađeg brata koji je dve godine mlađi od mene. Pre nešto više od godinu dana doživeo je tešku saobraćajnu nesreću i ostao trajni invalid – od tada je u kolicima. Ceo naš svet se promenio, ali se on nije predao. I ja nisam. Trudim se da budem tu za njega u svakom smislu.
Jučerašnji dan bio je prelep. Sunčan, blag, baš idealan za šetnju. Predložila sam mu da izađemo i prošetamo parkom. Njegovo lice odmah je zablistalo. Spremili smo se i krenuli.
Dok smo prolazili stazom u parku, čula sam kako nam jedna grupica mladića dobacuje. Govorili su kako sam lepa, mlada i da „zaslužujem boljeg momka“, ne nekog u kolicima. Nisu znali da je to moj brat. Ja sam pokušala da ostanem pribrana i nastavila sam da ga guram kao da ništa nisam čula. On je ćutao, ali videla sam da ga je povredilo.
Nakon što smo ih prošli, dvojica iz grupe su nas sustigla. Jedan je uhvatio za ručke kolica, počeo da ga okreće u krug, drugi je vikao nešto i vukao točak. Moj brat je pokušavao da im se suprotstavi, ali bio je potpuno bespomoćan.
Ja sam počela da vičem, da plačem i dozivam pomoć. Ljudi su bili svuda oko nas – park je bio pun, a niko, ali baš niko nije prišao. Samo su gledali. Neki su se čak okretali na drugu stranu. Taj osećaj bespomoćnosti, bola i razočaranja bio je ogroman.
Uspela sam da izvučem telefon i zapretim da zovem policiju. Tek tada su pobegli. Moj brat je ćutao čitav put do kuće. Nikada ga nisam videla tako slomljenog. A ja? Ja se neprestano pitam – kakvo smo to društvo postali?
Najviše me boli ne njihova sramota, već tuđe ćutanje.
