U braku sam već pet godina. Udala sam se iz interesa – to sada mogu da priznam bez ulepšavanja. Moj suprug je imućan, ima luksuzan automobil, više butika, menjačnice i jednu čitavu zgradu u vlasništvu. Na papiru – život iz snova. Ali duša ne zna za papire, a telo ne zna za cifre na računu.Njegov “mali” problem nije se mogao resiti novcem.
Naš brak je funkcionalan, ali bez bliskosti, bez emocije. Sve više sam osećala da živim pored čoveka, a ne s njim.A najteže mi je padalo to što sam se, kao žena, osećala nevidljivo i nedirnuto – kao da nisam ni postojala u tom smislu.
Vremenom sam kroz posao upoznala njegovog kolegu. Ništa konkretno se nije dešavalo dugo – ali osećaj je rastao. Bilo je tu smeha, pogleda, poštovanja. On je primećivao stvari koje moj muž nikad nije – kako se ošišam, kako se osećam, kad sam tiha… Ali ćutala sam. Nisam želela da uništim ni taj odnos, ni brak.
Sve do pre mesec dana.
Zamenjivala sam supruga u firmi, i tog dana njegov kolega je ostao duže. U jednom trenutku, rekao mi je da se i on mesecima bori sa emocijama prema meni, ali da se plaši da to prizna. Tada kao da je pukao neki zid.
Usledilo je nešto što nisam planirala, ali mi je promenilo sve.Mesec dana ljubavi, bliskosti, pažnje. Mesec u kojem sam se ponovo smejala, živela, žudela, bila željena.
Tada sam shvatila koliko sam bila prazna svih ovih godina – i kako je malo potrebno da žena ponovo prodiše.
Znam da to što smo uradili nije moralno ispravno, i ne tražim opravdanje.Ali znam i da sam se prvi put u životu osetila kao prava žena – voljena, poštovana, primećena.
