Žensko sam i treniram karate već godinama. Ljudi često imaju predrasude kada to kažem – ne uklapam se u stereotip borca. Ne nosim trenerke po ceo dan, ne busam se u prsa. Jednostavno volim da budem svoja, i jaka – iznutra.
Prošlog leta odlučila sam da se sredim i izađem s drugaricama na koncert u lokalni klub. Obukla sam usku crvenu haljinu, do iznad kolena, bez leđa, sa diskretnim prorezom napred. Uz to sam nosila štikle i imala blagu šminku. Tog dana sam želela da se osećam lepo u svojoj koži – i jesam.
U klubu, za stolom odmah iza nas, sedela je grupa muškaraca. Brzo su počeli da dobacuju komentare. Ignorisale smo ih, jer… dešava se, nažalost. Ali jedan od njih je prešao granicu. Prišao mi je s leđa i uhvatio me za zadnjicu.
U sekundi sam se sledila, ali onda – instinkt. Izula sam štiklu, okrenula se i kružnim udarcem nogom pogodila baš njega. Pao je kao sveća.
Cela prostorija je utihnula. Trenutak tišine, pa – aplauz. Ljudi za okolnim stolovima su sve videli i odmah reagovali. Obezbeđenje je izbacilo njega i njegove drugare iz kluba. Meni su čestitali.
I tada sam shvatila: nije važno kako izgledaš, nego koliko poštuješ sebe. U toj haljini, na toj štikli, izgledala sam ženstveno – ali bila sam i borac. Ne zato što treniram karate, nego zato što nisam dozvolila da me iko ponižava.
Nisam bila slabija.
Bila sam jača nego ikad.
