Od dana kada je moja snaja ušla u ovu kuću, kao da je neko nemir uvukao kroz vrata.
Za sve u komšiluku, za prijatelje, rodbinu – ona je „snaja za primer“. Uvek fina, nasmejana, kulturna, draga. Ljudi me gledaju kao da sam dobila na lutriji.
A samo ja znam istinu.
Kad ostanemo same u kući, skida tu masku i pokazuje pravo lice.Uvredama, psovkama i zlobom ne bira trenutak ni reč.A ono što mi najteže pada nije ni njeno ponašanje – već to što po naselju priča kako je ja maltretiram.Širi priču da sam zla svekrva, da je tlačim, da ne može da diše od mene.
A ja ćutim.Ćutim zbog sina. Ćutim zbog mira. Ćutim da ne pravim skandal.Ali prošle nedelje – sve je prevršilo meru.
Bile smo same kod kuće. Opet su krenule uvrede, bez ikakvog povoda.Na kraju, onako usred svađe, rekla mi je da dete koje nosi nije od mog sina.Rekla je da ima trojicu ljubavnika, i da ne zna čije je.
Zaledila sam se. Noge su mi se odsekle.
I taman kad sam pokušala da dođem sebi, ona je počela da vrišti.
Iz čista mira. Glasno, histerično. Vikala je:
„Nemoj da me biješ! Ne diraj me!“
A ja sam stajala najmanje dva metra od nje, bukvalno skamenjena.U sledećem trenutku – opalila je sebi dva šamara.Toliko snažno, da joj je lice odmah pocrvenelo, pomislila sam da će krv krenuti.
Izletela je napolje, počela da viče za pomoć, da je „spasim zlostavljanja“. Komšije su istrčale. I dok sam stajala na terasi, sve me gledaju kao monstruma.
Moj sin ništa ne govori. Ćuti. Ne pita. Samo gleda u mene kao da je izgubio poverenje.
Od tada – više nisam ista.U sopstvenom domu sam tuđin.Ljudi me izbegavaju, komšije me pozdravljaju s nepoverenjem, a meni srce puca jer ništa, ali ništa od toga nije istina.
Ne znam kako da dokažem svetu šta se zaista dešava.Kako da im pokažem da nije uvek sve onako kako izgleda spolja.I da iza osmeha „snahe za primer“ živi nešto mnogo tamnije, mnogo opasnije.
