U našu zgradu nedavno se doselio mladi bračni par sa dvoje dece. Žive sprat ispod mene, na četvrtom. Ja sam trudna, već sedmi mesec, a stanujem na petom spratu – bez lifta. Svaki dan je mala borba, naročito s kesama iz prodavnice ili kada je vreme loše.
Njihov dečkić mi je odmah zapao za oko – ljubazan, uvek pozdravi, onako kulturno kako se to danas retko viđa kod dece. Nekoliko puta smo se sreli na stepenicama, ali on uglavnom protrči, noseći torbu na leđima, u žurbi za školu.
Pre neki dan, sretnem ga kako ide uz stepenice, ali nešto mi je bilo čudno – torbu je nosio na prsima, ne na leđima, i jedva se vukao uz stepenice. Zaustavim ga i pitam:
„Šta to radiš?“
On me pogleda pomalo stidljivo i kaže:
„U kazni sam. Mama me kaznila jer vam onog dana nisam pomogao da unesete kese kad smo se sreli. Sad nosim torbu na prsima i idem gore-dole da osetim kako je vama svaki dan…“
Ostala sam bez reči.
Od tada, svakog dana mi kucne na vrata i pita:
„Teta, jeste dobro? Treba li vam nešto iz prodavnice?“
Toliko pažnje, saosećanja i lepog vaspitanja u jednom tako malom biću — ne sreće se često.
I svaki put kad ga vidim, pomislim koliko toga roditelji mogu učiniti pravim pristupom. Njegova mama nije vikala, nije psovala, nije ga omalovažila — jednostavno mu je pokazala lekciju kroz iskustvo. I naučio ju je.
Mene je, priznajem, svaki put ganulo do suza.
Jedva čekam da se moja beba rodi. I kad vidim da na ovom svetu ima tako divne, empatične dece, srce mi je još punije.
