Pre par meseci, došla komšinica iz Nemačke. Od onih što su otišle još ’90-ih, snašle se, pa svako leto dođu s torbama punim poklona i pričama iz belog sveta. Tog dana je svratila kod nas na ručak – moja mama je spremila sve po redu, od supe do kolača, jer “nije svaki dan Nemačka u kući”.
Sedimo tako svi za stolom, ručamo, kad u jednom trenutku – ona vadi novčanik.
Izvlači novčanicu od 100 evra, pruža je ka meni i kaže:
„Ajde, izvoli.“
Ja sam se zaledila. Mislim u sebi – pa neee, stvarno ne mora… ali opet, velika je to cifra! Pogledam sestru, pogledam majku… svi ćute.
I naravno, iz kulture, kažem:
„Ma ne treba, stvarno, veliki su to novci za dati…“
Ona me gleda, malo zbunjeno, pa se nasmeje i kaže:
„Znam da jesu. Samo idi do trafike da mi kupiš cigare – nemam ništa sitno.
I uzmi sebi čokoladu ili sladoled, šta ti draže!“
U tom trenutku mi je krv do ušiju udarila.
Zemljo, otvori se.
Gledam onu stotku, koju sam već u glavi podelila sa sestrom i zamislila šta sve možemo s njom. A zapravo – žena hoće cigare i da me počasti sladoledom.
Koliko sam se osramotila da ni mojoj mami nije bilo svejedno. NEMATE POJMA KAKO GROZAN OSJEĆAJ.
Taj osećaj stida, neprijatnosti, blama – ma grozan.
I sad se svaki put setim toga kad vidim 100 evra – i sladoled.
