Za moj osamnaesti rođendan tetka je došla iz inostranstva. Sećam se tog jutra — kuća miriše na kolače, čaj, tišinu i neko posebno uzbuđenje. Bila sam puna života, detinjasta i razigrana. I, po navici iz detinjstva, rešim da ih malo uplašim.
Sakrila sam se iza fotelje u dnevnoj sobi, čekajući pravi trenutak da izletim i nasmejem ih. One su sedele i pile čaj, misleći da još spavam. A onda je tetka tiho, gotovo šapatom, upitala moju majku:
„Hoćeš li sada, kad je napunila osamnaest, da joj kažeš istinu?“
U tom trenutku — kao da sam prestala da dišem.
Zaledila sam se iza te fotelje, stisnutih pesnica, pokušavajući da ne trepnem. Znala sam da ne smem da se pomerim. Da ne smeju da znaju da sam čula. Iako nisam znala na šta tačno misle… negde duboko u meni već je sve bilo jasno.
Tog dana, po prvi put u životu, saznala sam da sam usvojena.
Od tog trenutka — prošlo je deset godina. Danas imam 28.
Nikada im nisam rekla da znam. Nikada im nisam postavila nijedno pitanje, niti pogledala drugačije. Nisu to zaslužili. Čitala sam dosta o tome — o krizama identiteta, o potrazi za biološkim roditeljima, o traumi istine.
Ali kod mene… nije bilo ničega od toga. Samo mir.
Oni su mene učili da hodam. Oni su me držali kada sam imala temperaturu. Oni su me bodrili pred ispite, učili poštovanju, ljubavi, ljudskosti. Oni su moji roditelji — jedini koje priznajem i koje osećam.
Znam da su želeli najbolje. Znam da nisu znali kada je pravi trenutak da mi to kažu. I znam da su godinama nosili teret te tišine — ali ne iz straha, nego iz ljubavi.
Kada dođe dan — ako dođe — kada im zadrhti glas i budu želeli da mi kažu, samo ću im staviti ruku na rame i reći:
„Znam. I znam već dugo. I volim vas najviše na svetu.“
Jer ništa se nije promenilo. Samo sam od tog trenutka još više cenila svaki njihov gest, trud, brigu.
Oni su moja snaga. Moja osnova. Moj dom.
I zato nikada nisu morali da me zovu ćerkom. Zato što sam ja to oduvek bila.
