Bio sam oženjen pet godina. Naizgled — savršen brak. Radio sam povremeno u inostranstvu, vraćao se kući s poklonima, pažnjom i ogromnom željom da stvorim najbolji život za svoju porodicu. Imali smo dva sina, od tri i pet godina. Voleo sam ih više od svega. Voleo sam i nju. Bez zadrške, iskreno, onako kako muškarac voli kada veruje da je našao ženu svog života.
Jednog dana, vratio sam se s puta ranije nego što je planirano. Hteo sam da je iznenadim. Da je zagrlim, da se nasmejemo zajedno, da provedemo porodični vikend.
Međutim, dočekalo me je nešto potpuno drugo.
Nije bila kod kuće. Deca su mi, potpuno nevino, rekla:
„Mama je otišla kod komšije, časkom.“
U tom trenutku sam osetio nelagodu. Ne sumnju, već ono nešto čudno u stomaku. Krenem do komšije — i ono što sam zatekao tamo, nikada neću zaboraviti.
Ušao sam bez kucanja. I video je. U njegovom krevetu.
Moju ženu. Majku moje dece. Nasmejanu, polugolu, kao da nema ništa loše u tome.
Udarac u stomak. Srce koje stane.
U tom trenutku — nisam mislio. Instinkt me vodio. Potukli smo se.
Komšija je završio u bolnici, ja u policiji. Ispitivanja. Suze. Razvod.
Ona mi je prepustila starateljstvo nad decom. Valjda iz osećaja krivice. Preselio sam se s njima u inostranstvo, tamo gde sam ranije radio. Počeo ispočetka.
Godinama nisam želeo da čujem za nju. A onda — jedno pismo. Od tašte.
Pisala mi je sa suzama i grižom savesti. Rekla mi je da njena ćerka ima aferu s tim istim komšijom još od srednje škole. Nikada ga nije prestala voleti, tvrdila je. Samo je sa mnom pokušala da napravi život koji je “imao više smisla”.
Slomilo me. Ali ne kao ono što je usledilo.
Počeo sam da gledam decu drugim očima. Kako rastu — počinju da liče na njega.
U početku sam to odbijao da priznam. A onda sam uradio DNK analizu.
Rezultat: nisu moja. Ni jedan.
U tom trenutku — svet mi se srušio.
Nisam mogao da dišem. Da mislim. Da postojim.
Danas su ta deca moja… i dalje. Jer sam ih ja podigao. Ja sam bio tu kada su plakali, kada su učili da hodaju, kada su zaspivali uz moju ruku. Ali u meni više ništa nije isto.
I zato… svaki put kad mi neka devojka pokaže ljubav, kad stvari krenu ozbiljno — ja pobegnem.
Zatvorim se. Odgurnem je. Sanjam ovaj san. I onda ne mogu dalje.
Imam averziju prema vezivanju. Prema poverenju.
Ne verujem više ni u šta trajno. Jer šta god da izaberem, plašim se da ću — opet pogrešiti.
