Pre nekih petnaestak godina, bila sam u vezi sa dečkom kog sam tada smatrala ljubavlju svog života. Nije bio savršen, ali bio je šarmantan, duhovit, umeo je da me nasmeje i obori s nogu. Jednog dana kaže mi da ide kod rođaka u Crnu Goru na nekoliko dana. Uobičajena stvar – poljubimo se, poželim mu srećan put i čekam da se javi kad stigne.
Prolaze dani. Nema ga. Ne javlja se. Telefon ugašen. Počinjem da brinem, pa zovem njegovu mamu da pitam da li je stigao. A ona mi mrtva-hladna kaže:
„Nije još stigao… znaš, dug je put do Aljaske!“
Aljaske?!
Stojim sa telefonom u ruci i ne mogu da verujem šta slušam. Znači, čovek mi kaže Crna Gora, a završi na drugom kraju planete – i ni da se javi, ni poruka, ni objašnjenje. Samo nestane.
I tako… prođe šest meseci.
Pojavi se iz vedra neba. Javi se porukom kao da je otišao do trafike. Priča opušteno, ponaša se normalno. I, budala kakva sam bila – oprostim mu. Pomirimo se. I zamislite – narednih godinu dana bude sve idealno. Romantičan, prisutan, pažljiv. Pomislim: možda mu je stvarno trebalo vreme da sazri.
Jedne večeri me isprati do kuće, kao i uvek, poljubi za laku noć i ode. Sutradan – pokušam da ga pozovem. Ne javlja se. Nema poruke. Nema njega.
Zovem opet njegovu mamu.
Kaže mi samo:
„Otišao je… opet na Aljasku.“
Ovog puta – zauvek. Više se nije javio. Nema ni traga ni glasa. Samo još jedno misteriozno nestajanje.
Godine su prošle. Udala sam se, postala majka, imam sina od deset godina. Život ide svojim putem. I taman kad sam pomislila da sam sve zaboravila – stigne mi poruka na Fejsbuku.
On.
Piše:
„Hej, kako si? Šta radiš? Dođi kod mene, sad živim u Kanadi.“
Gledam poruku, ćutim nekoliko sekundi… i samo pomislim:
„Ooo budale.“
Neke ljude treba zavoleti – samo da bismo naučili da ih više nikada ne primimo nazad.
