Baka mi je bila sve na svetu. Odrasla sam uz nju, i kada je preminula, ostavila mi je najlepše uspomene – stare fotografije, recepte koje niko ne zna da napravi kao ona, i onu njenu tišinu koja govori više od reči.
Nekoliko meseci posle njene smrti, počela sam da sređujem njen ormar. U zadnjem delu, iza ćebadi, našla sam malu metalnu kutiju, zarđalu po ivicama, ali pažljivo umotanu u maramu.
Unutra – pisma, pažljivo složena, vezana crvenom trakom. Ispisana rukom, žutom tintom, svako sa različitom godinom, neki i po 30 godina stari. Bili su to pisani razgovori koje je vodila sama sa sobom. Sećanja. Tajne. Sumnje. Molitve.
Ispod pisama – gomila novca. Gotovo 20.000 evra. Keš, uredno složen.
A na dnu kutije – cedulja. Stara, požutela, sa samo jednom rečenicom:
„Ako ovaj novac potrošiš bez srca, doneće ti samo prazninu.“
Zanemela sam.
Nisam znala da li da se smejem, plačem, ili kutiju vratim gde sam je našla.
Od tada, svakih nekoliko meseci otvorim ta pisma, čitam jedno po jedno.
Novac i dalje stoji netaknut. Ne zato što mi ne treba, već zato što još uvek razmišljam šta znači ‘bez srca’.
Možda ću jednog dana znati.
A možda i neću nikad.
