Moja najbolja prijateljica godinama pokušava da dobije dete, ali bezuspešno. Prošla je kroz sve moguće tretmane, lečenja, procedure – ništa nije uspelo. Očajna, došla je kod mene sa molbom koja me je potpuno zatekla.
Rekla mi je da joj je teško da to pita bilo koga drugog i da bi želela da moj muž bude donor, jer smatra da je to jedini način da dobije dete koje će biti zdravo, a da će pritom biti genetski blisko nekome koga poznaje i voli.
Bilo mi je teško, priznajem. Nisam znala kako da reagujem, ali sam na kraju pristala jer sam je gledala kao sestru. Mislila sam da će procedura biti jednostavna – da ćemo otići zajedno u kliniku, da će sve biti sterilno, čisto, bez komplikacija.
Ali onda je usledio novi šok.
Kada sam je pitala u koju kliniku želi da idemo, samo me je pogledala i rekla:
„Znaš… klinike su strašno skupe. Razmišljala sam, najbolje bi bilo da to odradimo onako… na staromodan način.“
U tom trenutku osetila sam kao da mi je neko opalio šamar. Zar je zaista mislila da ću pristati na tako nešto? Zar je ozbiljno predložila da moj muž i ona… da oni zajedno…?
Ništa joj nisam rekla. Samo sam ustala i otišla kući. Od tada se nismo čule. Ne znam da li sam ja preterala ili ona. Ne znam više ni ko je u ovoj priči normalan, a ko je lud.
I dalje sam u šoku. Izgubila sam prijateljicu, izgubila sam poverenje, a možda i nešto što je vrednije od svega – mir u sopstvenoj glavi.
