Upoznala sam ga preko društvenih mreža, delovao je jako simpatično. Razmenjivali smo poruke danima, pričali do kasno u noć, kao da se znamo godinama. Bio je pažljiv, zabavan, i činilo se da zna šta želi. Rekao mi je da živi sam, razveden je, i da bi voleo da me pozove kod sebe na večeru da se napokon upoznamo uživo.
Pristala sam. Uredila se, kupila flašu vina, uzbuđena kao tinejdžerka. Kad sam stigla ispred zgrade, poslao mi je poruku da slobodno uđem – vrata će biti otključana jer je u kuhinji.
Ulazim… kad ono, na vratima me dočekuje žena sa troje male dece. Samo me gleda i pita: „Izvini, ali koga ti tražiš?“ Ja zatečena, izustim njegovo ime, a ona se nasmeje onim umornim, rezigniranim smeškom i kaže: „Aha… opet. Uđi slobodno, ali da znaš – ja sam njegova žena. A to što ti je rekao, govori svima.“
Osećaj srama, besa i razočaranja u tom trenutku – neopisiv. Nisam znala ni kud da gledam, ni šta da kažem. Samo sam se izvinila i izašla. Kasnije mi je slao poruke da je to „sve komplikovano“ i da je „u procesu razvoda“, ali nisam imala više ni trunku želje da čujem bilo kakva objašnjenja.
Savet za sve devojke – ne verujte svemu što vam neko napiše preko mreže. I najlepša rečenica može da se završi kao najružnija stvarnost.
