Radim u jednoj manjoj prodavnici u kraju, svi se manje-više znamo. Jednog dana, ulazi mlada devojka s bebom u naručju. Vidim joj u očima da joj nije lako. Staje ispred pulta i tiho, gotovo kroz suze, kaže:
„Molim te… ako možeš da mi daš jedan hleb, mleko i paštetu. Užasno me je sramota, nemam sada para, ali platiću ti za par dana. Kunem se.“
Nisam razmišljala ni sekunde. Rekla sam: „Ma nema problema, uzmi, sve će biti u redu.“
Zahvalila se, uzela stvari i izašla. Srce mi je bilo teško, osetiš kad neko nije došao da prevari, nego kad ga muka natera.
Posle toga sam čula od komšinice da ju je muž izbacio iz kuće, ostala je sama s bebom, bez dinara. Srce mi se steglo.
Prošlo je neko vreme, možda dve-tri nedelje. Ulazi opet ona u radnju, ali ovog puta drugačija – nasmejana, doterana, i opet sa bebom.
Kaže mi: „Tražila sam te više puta, ali bila si druga smena. Evo ti novac za onaj hleb, mleko i paštetu. Našla sam posao. Snašla sam se.“
Zagrlila me i rekla:
„Da mi tada nisi pomogla, ko zna gde bih završila s detetom.“
Stajala sam iza pulta, nisam znala da li da se smejem ili plačem. Samo sam je čvrsto zagrlila i rekla:
„Samo ti meni budi dobro.“
Zato, ljudi… ponekad ne znaš kolika razlika može biti između nečijeg očaja i spasa – a možda je ta razlika baš ti.
