Moj tata je čitav život živeo skromno. Nikada nije jurio za novcem, nije imao velike kuće ni kola, ali je imao veliko srce. Nakon što su se on i mama razveli, ja i brat smo ostali s njom. Brat je s vremenom sve ređe spominjao oca, a ja sam mu jedina išla u posetu. Nosila mu kolače, kupovala mu sitnice, pričali smo satima. Nikad mi ništa nije tražio, samo mu je značilo da dođem i da ga ne zaboravim.
Kada je tata preminuo, pozvani smo kod notara na ostavinsku raspravu. Iskreno, nisam očekivala ništa, nisam ni zbog nasledstva bila uz njega. Ali onda šok.
Kompletnu imovinu – kuću i auto – ostavio je bratu. Meni je ostavio samo jednu sliku koja je oduvek visila na zidu u dnevnoj sobi i kovertu sa porukom:
“Odnesi sliku na ovu adresu, tata te voli zauvek.”
Brat se naravno nasmejao i cinično dobacio: „Baš ti je lepo vratio što si dolazila kod njega.“
Iako me zaboljelo, verovala sam da tata nije to tek tako uradio. Otišla sam na tu adresu iz pisma i zatekla gospodina koji je, kada je video sliku, samo zanemeo. Ispostavilo se da je u pitanju original jednog poznatog stranog slikara, i da je to delo koje se retko pojavljuje. Čovek mi je odmah rekao da vredi preko 100.000 evra.
Na aukciji je prodata za 270.000 evra.
A brat? Kuća koju je dobio imala je ogromna dugovanja za porez i komunalije, veća nego što vredi sama kuća. Auto je bio neispravan, stajao godinama. Nije želeo da ulaže, pa je ponudio meni da preuzmem kuću za simboličnu cenu, samo da se reši problema. Naravno, pristala sam. I sada živim u toj kući – očistila sam tatin dug i uredila je onako kako bi on voleo.
Tata je znao. Nije mi ostavio samo sliku, ostavio mi je znak koliko sam mu značila. Neka svi znaju – ljubav i poštovanje uvek se vrate.
