Već godinama radim u domu za stare osobe. Video sam i suza i osmeha, i onih koji se raduju svakom novom danu i onih koji samo ćute i gledaju kroz prozor. Neki imaju posete skoro svaki dan, neki nemaju nikog. Navikneš se s vremenom, ali te neke stvari ipak zabole.
Jedan događaj mi je posebno ostao urezan u sećanje.
Jedan naš korisnik, gospodin Jovan, imao je preko 80 godina. Tih, kulturan, uvek nasmejan. Svima je pričao kako ima sina koji živi u inostranstvu i kako jedva čeka da ga vidi. Zvao ga je „moj mali“, iako je taj „mali“ imao skoro 50 godina. Redovno mu je slao pisma, čuvao sitnice za njega, svaku sliku deteta iz novina – da pokaže kad dođe.
I jednog dana, taj sin stvarno dolazi. Gospodin Jovan sav uzbuđen, obučen u najbolju košulju, cipele ispolirane, kosa počešljana. Mi svi uz njega, jer znamo koliko mu to znači.
Sin ulazi. Ne zadrži se ni deset minuta. Donosi papire da ga otac potpiše – da mu prepusti neku dedovinu. Sve deluje hladno, kao da je došao po potpis, a ne po zagrljaj. Gospodin Jovan potpisuje, sin izlazi bez da ga i poljubi. Ni „vidimo se“, ni „hvala“, ni „čuvaj se“.
Kad je otišao, gospodin Jovan se samo nasmejao i rekao: „Lepo mu stoji odelo.“ A ja sam u tom trenutku jedva zadržao suze.
Ljudi, cenite one koji vas vole dok su još tu. Ne merite vrednost ljudi kroz imovinu ili koristi. Neki ljudi se za vas mole svake noći – a vi ih ne možete ni zagrliti.
