Samohrani sam otac devojčice od 6 godina. Njena majka nas je napustila kad je imala svega nekoliko meseci. Od tada, sve sam radim – i brišem suze, i vezujem pertle, i spremam večeru, i pričam bajke pred spavanje. Nismo bogati, daleko od toga. Ponekad jedva imamo za račune, ali ljubavi i osmeha nikada nije manjkalo.
Imamo jedan mali park, nije ništa posebno – par klupa, ljuljaške koje škripe, ali nama je kao čitav svet. Tu često provodimo vreme. I tako smo se mesecima družili sa jednom ženom i njenim sinom koji je istih godina kao moja ćerka. Lepo smo se slagali, deca su se igrala, a mi razgovarali o svakodnevici, životu, sitnicama.
A onda prošle nedelje – šok.
Sedimo na klupi, deca se smeju u daljini, a ona me pogleda ozbiljno i kaže:
„Znam da je ovo možda čudno, ali… hoćeš li da se venčamo? Ne zbog interesa, već zato što osećam da si ti čovek kakvog vredi voleti. I tvoja ćerka je predivna. Mi bismo mogli da budemo prava porodica.“
Zanemeo sam. Srce mi je lupalo kao ludo. Nisam znao šta da kažem, samo sam klimnuo glavom i rekao:
„Ako ti misliš da to ima smisla – da.“
Ali onda je usledilo pravo iznenađenje. Tek nekoliko dana nakon toga saznam – ta žena je ćerka jednog od najbogatijih ljudi iz našeg kraja. Niko to ne bi rekao – skromna, obična, jednostavna. Njen otac je nedavno preminuo, i sve joj ostavio.
Sad prvi put u životu ne brinem hoćemo li imati za račune, da li ću morati da preskačem obroke da bi moja ćerka jela. Ali ono što me najviše raduje nije to – već činjenica da moja ćerka više neće biti sama, da ćemo imati toplinu doma… i da smo dobili nekog ko nas voli baš onakve kakvi jesmo.
Ljubav stvarno dolazi kada je najmanje očekuješ. I to – baš u parkiću.
