Radim u Londonu već godinama kao taksista. Ali ne klasičan, već za takozvanu „premium“ klijentelu – ljudi koji naručuju luksuzne vožnje, često poznati, često bahati, ponekad i vrlo zanimljivi. Video sam svega – od rasprava parova koji se vraćaju iz skupih restorana, do poznatih glumaca koji beže od paparaca.
Ali jedan događaj nikad neću zaboraviti.
Bio je kišan petak. Kasno uveče. Dobijam poruku da pokupim mušteriju ispred jednog luksuznog hotela u centru. Dolazi žena, oko 70 godina, doterana od glave do pete, ali tužnog pogleda. Ulazi, kaže: „Vozi me na most Westminster.“
Dođemo do mosta, i ona mi kaže: „Samo da sedim i gledam malo. Ako ti nije problem, ostani tu.“
Nisam se bunio, ostao sam s njom u tišini skoro pola sata. Na kraju se okrenula i rekla:
– Danas je tačno 50 godina otkako me moj muž zaprosio na ovom mostu. Umro je prošle godine, a ja sam mu obećala da ću svake godine doći na to mesto. Znaš… nije važno koliko novca imaš. Važno je da si nekome bio sve.
Suze su mi krenule same. Ona je izvukla mali termos i rekla: „Hoćeš kafu?“
Sedeli smo još pet minuta. Popili kafu. Na kraju me zamolila da je odvezem kući, platila i ostavila napojnicu veću nego što sam ikada dobio – ali to mi je tog dana bilo najmanje važno.
Neke vožnje se ne zaboravljaju. Ne zbog para. Nego zbog ljudi.
