Preselio sam se u manji stan u mirnijem delu grada jer mi je posao to zahtevao. Stan je bio lepo namešten, čist i odmah mi se svideo. Gazda – čovek oko 60-ak godina, delovao je sasvim normalno, čak i ljubazan.
Prvih par nedelja je sve bilo u redu. Ali jedne večeri, dok sam menjao sijalicu u kupatilu, slučajno sam oborio jednu dekorativnu policu iznad ormarića. Dok sam vraćao sve na mesto, primetim malu rupu iza ogledala. Bila je previše savršena da bi bila slučajna. Pomerio sam ogledalo i iza njega – mala kamera, pažljivo ušuškana i povezana tankim kablom.
U sekundi mi je prošlo kroz glavu sve što sam ikada radio u tom kupatilu. Osetio sam jezu, srce mi je lupalo kao ludo. Skinuo sam kameru, uslikao je i odmah nazvao gazdu.
Pitao sam ga direktno:
„Gospodine, pronašao sam kameru iza ogledala u kupatilu. Želite li mi nešto objasniti?“
Nastao je muk. A onda – najjeziviji deo:
„Eh… nisam mislio da ćeš baš ti to primetiti. Nisi prvi koji je našao… ali si prvi koji me je pozvao. Većina se jednostavno iseli.“
Zaledio sam se. Nije poricao, nije se izvinio. Kao da mu je sve to normalno. U roku od 2 sata sam bio spakovan i napustio stan.
Policiji sam prijavio, ali mi je rečeno da nemam dovoljno dokaza jer sam uređaj već pomerio sa originalnog mesta.
Od tada, gde god da se preselim, prvo proverim svaki ugao, svaki kabl i svaki uređaj u stanu. I dan-danas mi nije jasno koliko je ljudi možda prošlo kroz to isto iskustvo – a da nikada nisu saznali.
