Moj muž je često putovao u inostranstvo. Radio je u velikoj firmi, bio je među vodećim ljudima i ti „poslovni putevi“ su postali normalan deo našeg života. Navikla sam – spakujem mu stvari, ispratim ga, nekoliko dana tišine, a onda se vrati. Uglavnom sve isto, isti redosled, iste priče – kako je bilo naporno, kako su granice bile haotične, kako je jedva čekao da se vrati.
Tako je bilo i tog puta. Otišao je u četvrtak, trebalo je da se vrati u ponedeljak. Ja sam vikend iskoristila da sredim stan – onako kako to samo žena može kada je sama: fioka po fioka, svaka prašina, svaka fascikla. I onda – među papirima ispadne njegov pasoš.
U trenutku mi nije bilo jasno. Možda mu je ostao stari, možda ima drugi? Ali kada sam ga otvorila – bio je validan, sa svim poslednjim pečatima. Bio je to jedini. Bio je kod kuće sve vreme.
Srce mi je zalupalo. Nisam htela da reagujem odmah. Sačekala sam da se „vrati“ s puta. Došao je opušten, nasmejan. Pitam ga kako je bilo, on onako rutinski kaže: “Ma znaš, isto kao i uvek, malo nas zezali na mađarskoj granici…”
Samo sam mu prišla, izvukla pasoš iz džepa svog džempera i tiho rekla: “Kako i ne bi, kad ti je pasoš bio kod kuće.” U trenutku je prebledeo. Bukvalno je ostao bez teksta. Samo je gledao u mene kao da pokušava da izračuna koliko sam znala i koliko sam shvatila.
Nisam tražila objašnjenje. Sama činjenica da me je lagao – i to toliko smireno – bila mi je dovoljna. Kasnije sam saznala da ima ljubavnicu u istom gradu. Nije išao nikud. Samo je spakovao kofer, uzeo auto i otišao kod nje.
Razveli smo se. Nije bilo suza, nije bilo galame. Samo tišina i potpuni gubitak poštovanja. Najgore nije bila prevara – već to što je mislio da sam toliko naivna. A nisam. Samo sam verovala. I to više neću.
