Imala sam tada oko 23 godine, još sam studirala i bila u velikom gradu, daleko od roditelja. Upoznala sam jednog momka, bio je nekoliko godina stariji od mene. Delovao je ozbiljno, zreo, pažljiv… i brzo smo ušli u vezu. Nismo imali gde da budemo sami, pa smo svaki put kada bismo želeli da provedemo intimne trenutke zajedno – iznajmljivali apartman.
Bio je uvek isti apartman, isti ulaz, ista soba, sve poznato do detalja. Dogovor je bio da delimo troškove pola-pola, i meni to tada nije bilo ništa čudno. Studirala sam, radila ponešto sa strane, i svaki put sam odvajala svoj deo. On bi rekao: “Evo, toliko i toliko, daj mi pola,” i ja bih dala.
Tako je to išlo mesecima. Veza je bila okej, ništa spektakularno, ali sam ga volela. I onda, sasvim slučajno, sedim sa drugaricom iz kraja u kom se nalazi taj apartman, i pomenem muža od gazdarice kod koje sam “bila smeštena”. Ona me pogleda i kaže: “Pa to je apartman njegovog brata, a zapravo je na njega prepisan. On ti je vlasnik.”
U trenutku mi se slošilo. Nisam ništa rekla, ali sam odmah sve povezala. Počela sam da razmišljam koliko sam mu novca dala kroz te mesece, i koliko je lagao s osmehom na licu. Narednih dana sam se sve više povlačila, i bez buke – samo sam prekinula sve kontakte. Nije zaslužio ni objašnjenje, ni raspravu.
Do danas nisam prežalila te pare, ne zbog iznosa, nego zato što sam dozvolila sebi da verujem nekome ko me gledao u oči dok me je lagao. Ako išta, naučila sam lekciju: kad ti neko traži pola – proveri da li i on stvarno daje drugu polovinu.
