Kad sam bio u osnovnoj školi, možda peti ili šesti razred, upoznao sam jednu djevojku koja je bila malo starija od mene. Meni se ona tada činila kao prava riba – lijepa, samouvjerena i nekako drugačija od svih cura koje sam poznavao.
Počeli smo da se viđamo povremeno, po parku, ispred škole, kod marketa… Ali svaki put kad se nađemo, ona bi mi tražila po 5 eura. Nekad manje, nekad više. Govorila je: „Ako hoćeš da se družimo, daj nešto para.“ Ja sam bio zaljubljen i nisam ni shvatao da je to pogrešno. Samo sam želio da budem s njom.
Naravno, kao klinac nisam imao svoj novac. Počeo sam da lažem roditeljima – rekao sam im da mi treba za privatne časove iz matematike, pa onda iz engleskog, pa za dodatne zadatke. Mama i tata su radili, trudili se, i davali mi svaki put. Ja uzmem taj novac, dam njoj, a ona me pusti da budem s njom, da je držim za ruku, da se grlimo… Danas mi je jasno da je to bila manipulacija, ali tada mi se činilo kao da sam „nešto postigao“.
Sve je trajalo nekoliko mjeseci. I onda je jednog dana tata slučajno nazvao „mog profesora“ da pita kako napredujem. I tu je sve puklo. Čovjek mu je rekao da me nikad nije vidio, da ne zna ni da postoji. Mama i tata su me sjeli, pitali šta se dešava, i ja sam sve priznao. Bio sam prestravljen, ali više nisam mogao da lažem.
Nisu me tukli, nisu vikali. Samo su bili tužni. Rekli su da razumiju, da sam mlad, da sam bio zaljubljen, ali i da od sad uvek treba da pričam s njima, da ne donosim sam takve glupe odluke.
Danas, godinama kasnije, to je nešto čega se sjećam sa sramom, ali i kao lekciju koju nikad neću zaboraviti. Nisu svi ljudi dobri. I nije svako „dopadanje“ pravo ni iskreno.
