Razvela sam se od muža posle četiri godine braka. Veza nam je bila bez emocije, bez razumevanja, bez strasti. Deca su tada imala dve i četiri godine. Ja sam zahtevala razvod, on se nije ni bunio. Sve je prošlo bez velike drame – sud je meni dodelio starateljstvo, što je i bilo očekivano, a on se nije preterano interesovao, bar ne u početku.
Prošla je godina i po, a ja sam se polako vraćala sebi. Upoznala sam drugog čoveka. Neko ko me je znao saslušati, ko me je gledao sa osmehom i željom, neko s kim sam ponovo mogla da se osećam kao žena. Počela sam da živim sa njim i bila sam srećna. Ali, kako to biva u malim sredinama, počele su da kruže priče.
Stigla mi je informacija da moj bivši muž, koji do tada nije pokazivao preteranu brigu, sada odjednom priča po gradu kako će da mi „uzme decu“ jer, kako je rekao, nisam ja „za majku, nego za…“ – neću ni da izgovorim. Pogrdne reči, loši komentari, a meni samo tuga i bes.
Došlo je to i do advokata. Pozvali su me da se spremim, da reagujem, da čuvam dokaze. A ja, iz inata, ali i iz umora, iz inata prema svima koji su mislili da ću se slomiti, odem kod njega i kažem:
„Evo ti deca. Dosta si se ti momčio i uživao – sad ja malo da se devojčim.“
Mislila sam da će jedva dočekati. Da će podići čelo, zgrabiti decu i praviti predstavu kako je „on bolji roditelj“. Ali umesto toga – šok. Ćutao je nekoliko sekundi, spustio pogled i rekao:
„Ne mogu. Ne mogu ja to. Deca su mala, treba im majka. Ja ću plaćati sve što treba. Samo… nemoj misliti da ih ne volim.“
I od tad – uredno plaća alimentaciju, ne pravi mi probleme, viđa ih kad god poželi i ponaša se korektno. A ja sam shvatila jednu stvar: nekad ljudi pričaju priče zbog ponosa, zbog tuđih pogleda i očekivanja, ali kad dođe stvarna odgovornost – retki su oni koji je mogu izneti.
Naučila sam da budem jaka, da slušam sebe, i da mirno gledam one koji laju – jer na kraju, dela uvek govore više od reči.
