Radim kao taksista već godinama. Video sam i doživeo svakakve situacije, ali ova mi je ostala posebno urezana u pamćenje. Tog dana, predveče, staju mi dva momka, tinejdžeri, rekli bih da nemaju više od 19 godina. Ulaze u kola, deluju opušteno, traže da ih odvezem do jedne obližnje ulice. Nema problema, vozim ih.
Nismo ni 500 metara prešli, kad jedan od njih kaže: „Evo ovde ćemo, stani!“ Stajem, pogledam na taksimetar – račun oko 450 dinara. Otvaraju vrata, izlaze, ja kažem mirno: „Momci, zaboravili ste da platite.“ Oni samo odmahnu rukom, ismeju me nekim arogantnim tonom i odu kao da ništa nije bilo.
Udahnem duboko. Neću da se nerviram. Ima svakakvih ljudi. Upalim auto, nastavim dalje i pokušavam da zaboravim situaciju. Ali oko 10 minuta kasnije, čujem kako nešto zvoni na zadnjem sedištu. Pogledam – mobilni telefon. Prepoznam odmah, jedan od onih klinaca ga je zaboravio.
Javim se, nepoznat broj. Sa druge strane glas: „Gospodine, zaboravili smo telefon kod vas, možete li nam ga vratiti, molim vas?“ Bio je to jedan od njih. Nisam ništa komentarisao, dogovorimo se da se nađemo kod trafike nedaleko od mesta gde su izašli.
Stižu oni, sad već malo povijeni, očigledno im je neprijatno. Kažu da hoće da plate ono što su dužni. Ja izvadim čokoladicu koju sam imao u kolima i pružim je jednom od njih: „Evo, zadrži ovo – ne morate ništa da plaćate. Samo sledeći put budite ljudi.“
Zatvorio sam prozor i odvezao se. Video sam ih kroz retrovizor kako stoje i gledaju za mnom. Možda sam izgubio 450 dinara, ali sam verovao da sam im ostavio nešto vrednije – lekciju.
Nadam se da su je zapamtili.
