Kao mlađi sam bio frajer. Imao sam lep izgled, samopouzdanje, devojke su me jurile. Nikad mi nije bio problem da budem s nekom, i skoro svaka mi je brzo dosadila. Posle mnogo veza, više nisam znao ni šta hoću. Počeo sam da isprobavam razne stvari u vezi, tražio sam od devojaka da rade ono što se meni svidelo, nekad i previše.
Većina je pristajala, valjda jer su me volele ili su mislile da će me tako zadržati. A ja sam samo gledao sebe.
Onda sam bio s jednom devojkom koja je bila skroz drugačija. Bila je mirna, dobra, iskrena. Volela me je iskreno. I baš zato što je bila posebna, ja sam ipak pokušao da je uvučem u te svoje “igre”, da probamo nešto što njoj uopšte nije prijalo.
Sećam se te večeri – predložio sam joj nešto što joj je bilo jako neprijatno. Pogledala me je, ćutala par trenutaka, a onda su joj suze krenule niz lice. Samo je rekla: „Radim ovo jer te volim… a ti mene očigledno ne voliš.“
To me je pogodilo jače nego bilo šta do tad. Tek tada sam shvatio koliko sam grešio. Koliko sam mislio samo na sebe. Ona nije pravila scenu, nije vikala, samo je bila iskreno povređena. I to me je raznelo iznutra.
Posle toga je otišla. A ja sam ostao sam da razmišljam o svemu. I shvatio sam – ljubav nije da neko radi sve što ti kažeš, nego da se volite, razumete i poštujete.
I danas mi je žao. Nadam se da je srećna. A ja… ja sam se promenio. Zahvaljujući njoj.
