Dolazim iz malog mesta u Srbiji. Roditelji su me uvek podržavali u želji da studiram, ali realnost je bila da novca jednostavno nije bilo. Prijemni sam prošla, upisala faks, ali sam znala da ne mogu izdržati ni jedan semestar bez dodatnog prihoda. Zato sam odlučila da pauziram godinu dana i prihvatim ponudu poznanika koji su živeli u Beču da odem tamo i radim kao dadilja za njihovu decu.
U početku je sve bilo koliko-toliko u redu. Dvoje dece, simpatični klinci, stan u solidnom delu grada, i korektni uslovi – barem tako je delovalo. Međutim, vrlo brzo su počele da isplivavaju stvari koje nisam mogla da predvidim. Počelo je sitnicama – svekrva te porodice me je stalno nadzirala, proveravala frižider, brojila pelene, imala komentare kako držim bebu, kao da sam roba, a ne osoba. Onda je domaćica počela da mi prebacuje što jedem “previše”, pa sam nakon toga jela samo u sobi krišom, da ne izazovem dodatni bes.
Onda su počeli da me bude i po noći – beba plače, ali i stariji brat od 5 godina, pa da ustanem, da pomognem, da smirim. Kad bih ujutru zaspala pola sata duže, odmah bi me gledali ispod oka. Slobodan dan nisam imala mesecima, iako su rekli da ću vikendom biti slobodna. Ni reč nemačkog tada nisam znala, pa čak ni kad sam se osećala loše nisam mogla kod lekara.
Vrhunac je bio kada su počeli da me zadužuju i za čišćenje celog stana – “kad si već tu, da ne zovemo čistačicu”. Pranje prozora, ribanje kupatila, peglanje njihove odeće, kao da sam neka sluškinja. Počela sam da gubim volju, nisam imala s kim da pričam, nisam imala svoj mir. Bila sam kao zatvorenik u tuđoj kući, u stranoj zemlji.
Jedne noći, posle što sam satima ribala kuhinju, sela sam na krevet i prvi put u životu – zaplakala bez glasa. Tada sam odlučila – neću više.
Nakon tri meseca, spakovala sam stvari, pozvala drugaricu koja je živela na drugom kraju grada, i preselila se kod nje dok nisam organizovala povratak kući. Roditeljima nisam rekla šta se sve dešavalo, samo da mi nije odgovaralo i da ću se vratiti da završim faks.
Danas, sa diplomom u rukama i poslom koji volim, ponekad se setim tog iskustva. Naučilo me je koliko ljudi mogu da zloupotrebe nečiju tišinu i potrebu. I da sirotinja ne treba da se stidi sebe – nego oni koji je tretiraju kao robu.
