U braku sam osam godina. Muž mi je dobar čovek kada je trijezan, ali čim popije, postaje neko drugi – hladan, bučan, često naprasit. Njegova majka, moja svekrva, ne propušta nijednu priliku da mi dodatno zagorča život. Živimo u zajedničkom dvorištu, oni u jednoj polovini kuće, mi u drugoj. Ipak, njoj nijedan zid nije prepreka.
Od prvog dana mi je davala naređenja kao da sam joj služavka, ne snaha. “Ovo ti nije obrisano”, “Ona prostirka smrdi”, “Kako ti to kuvaš, moje dete to ne voli”… Svaki dan isto. Kad dođem s posla, ne stignem ni jaknu da skinem, a već mi dobacuje: “Napravi mi sok od zove, znaš da samo taj pijem.”
Ćutala sam. Mislila sam – biće bolje. Plašila sam se da dignem glas, da muž ne pomisli da sam “bez poštovanja”. Ponekad sam se zaključavala u kupatilo da plačem u tišini, samo da ćerka ne vidi.
A onda, pre nekoliko nedelja, dok sam joj još jednom pravila sok, čula sam kako u drugoj sobi govori mojoj ćerki:
„Jao, dušo, kad porasteš, nadam se da nećeš biti lenja kao tvoja mama.“
Tog trenutka, sve u meni je puklo.
Odložila sam čašu, okrenula se i rekla mirno, ali jasno:
„Dosta je. Vi meni niste gazda. Vi meni niste mera. I ako još jednom budete pokušali da kroz moje dete pričate loše o meni – neću više ćutati. Odsad se postavljaju granice.“
Sutradan sam rekla mužu da ću se iseliti ako ne iznajmimo stan. Da je naš brak važniji od svake stare navike. I znaš šta? Pristao je. Nije bilo lako. Ni finansijski ni emotivno. Ali prvi put posle osam godina sam osetila da dišem.
Ne kajem se. Naučila sam da poštovanje počinje – kada prvo poštuješ sebe.
