Imam 32 godine i drugaricu s kojom se družim bukvalno ceo život. Odrasli smo zajedno – isto dvorište, iste igre, ista škola. Uvek smo se ponašali kao brat i sestra. Nikada među nama nije bilo ničega… bar ne do tog dana.
Pre nešto više od godinu dana me ostavila devojka s kojom sam planirao budućnost. Sve mi se srušilo. Bio sam razvaljen, neraspoložen, tih. Ona – moja drugarica iz detinjstva – jedina je znala kako se zapravo osećam. Došla je kod mene da me razveseli, da popričamo. Sedeli smo u sobi, ja utučen, ona pokušava da me nasmeje, ali ništa nije pomagalo.
I onda, u jednom trenutku, kaže:
– Ne mogu više da te gledam takvog… kako da ti pomognem?
U pokušaju da prekinem tugu šalom, iz mene izleti:
– Pa pokaži mi grudi, to uvek pali kod muškaraca.
Očekivao sam da će mi opsovati ili me pljusnuti jastukom. Ali ne. Pogledala me, nasmejala se… i podigla majicu.
Ostao sam zatečen. Nije to više bila samo drugarica iz detinjstva. Nešto se desilo u tom trenutku, neka iskra koju do tada nismo ni primetili ili nismo hteli da priznamo. Te noći se sve promenilo. Ostala je kod mene… i bilo je „svašta“, ali ne onako usputno – već posebno, blisko, emotivno.
Danas, godinu dana kasnije, živimo zajedno. I nismo više samo najbolji prijatelji. Vereni smo.
Ponekad najlepše priče nastanu iz najneobičnijih trenutaka. A ponekad, osoba koju tražiš ceo život sedi pored tebe – samo moraš da je pogledaš drugim očima.
