Kad sam bio mlađi, imao sam jednu devojku iz sela, prvu ozbiljnu ljubav. Bilo je leto, dugo, toplo, baš onako kako se pamti mladost. Večeri smo provodili u autu, jer nigde drugo nismo imali svoj mir. Našli smo jednu zabačenu, zaraslu stazu iza sela, kod stare, napuštene kuće gde niko više nije dolazio, i svako veče bismo se tu parkirali, pričali, grlili, ljubili… znate već.
To je postalo naše mesto. Skroz zabačeno, tišina, samo mi i šum noći. Bilo je nešto romantično i posebno u tome.
Ali jedno veče, dok smo se mazili, neko pokuca na prozor. Mrak, samo svetla iz auta i mesečina. Okrenem se, a kraj mog prozora stoji stariji čovek, sede kose, dubokih bora, poguren. Gledao me pravo u oči i rekao:
„Nemojte više ovde da dolazite… Ovo nije mesto za vas.“
Rekao je to tiho, ali ozbiljno, bez ljutnje – više kao upozorenje. Ostao sam zabezeknut, nisam ni znao šta da kažem. Devojka se ukočila od straha.
Upalim auto, odvezemo se kući bez reči.
Sutradan ujutru, ispričam dedi šta se desilo. Očekivao sam da će me grditi ili se smejati. Umesto toga, uozbiljio se, pogledao me, i rekao:
„Znam ko je to. To je bio domaćin te kuće. Umro je pre 20 godina. Sahranili smo ga ja i još trojica.“
Jeza mi je prošla telom. Mislio sam da se šali, ali deda nije bio tip za takve šale. Nikad više nisam otišao tamo. Taj auto sam kasnije prodao, ali svaki put kad se setim te noći – nešto se u meni stegne. Ne znam ko je to bio… ali znam da je znao da smo tamo – i da nismo bili poželjni gosti.
