Zajedno smo još od studentskih dana. Imali smo one klasične mladalačke snove – skroman stan, posao, možda jednog dana i malu baštu za vikendicu. Nije mi trebalo mnogo. Samo sigurnost, toplina doma i čovek kojem verujem. Zato sam godinama štedela. Svaki dinar sam čuvala – od poklona, dodatnih honorara, sitnih poklona koje sam umesto trošenja stavljala „na stranu“. Sve za nas, za naš dom.
On je znao za tu štednju. Čak me često zadirkivao da sam „banka u kući“. Nije mi smetalo, jer sam verovala da i on želi isto.
I onda, jednog dana, dođe i kaže mi da ima „ideju“ – da možda uzmemo kredit jer ima neko ulaganje koje bi se brzo vratilo. Postao je nervozniji nego inače, noćima se budio, danima bio zamišljen. Ubrzo su stigla prva pisma iz banaka. Dugovi. Kamate. Molbe za otplatu. Nisam odmah shvatila. Sve dok jednog dana nisam otvorila njegov telefon i videla desetine uplatnica – kladionica, online tiketi, transferi.
Cela moja štednja. Godinama skupljana. Sve je nestalo. Sve zbog kocke.
Sela sam na pod, dok su papiri lepršali po sobi. Nisam znala da li da vrištim, plačem ili ga udarim. Gledao me je, ćutao. Nije imao opravdanje. Samo sram i tišinu.
Još sam ovde. Zbunjena. Povređena. Pitanje je ne da li mu mogu oprostiti – već da li mogu ikada više da mu verujem.
