Imala sam 23 godine kad sam upoznala njega. Bila sam zaljubljena kao nikada pre. Znao je sve što volim, znao je kako da me nasmeje, kako da me smiri kad sam nervozna, čak i šta da mi naruči kad ne znam ni sama šta želim da jedem. Uvek sam mislila – to je to, ovaj čovek će biti moj muž.
Mojoj porodici sam ga predstavila nakon tri meseca veze, a najviše se zbližio sa mojom sestrom. Isprva sam bila srećna – pa koja devojka ne želi da se njen dečko i sestra slažu? Ali vremenom, stvari su počele da mi smetaju. Njihove šale koje samo oni razumeju, pogledi, tišine koje traju malo duže nego što bi trebalo… i ona tiha nelagodnost koju sam osećala svaki put kad su ostajali sami.
A onda mi je život razbio iluzije. Saznala sam. Nisam morala da nagađam, nisam morala da kopam. Sve mi je ispričala jedna drugarica koja ih je videla – zajedno. U autu. Na mestu gde idu oni koji imaju šta da sakriju. Nisam želela da verujem dok ih nisam uhvatila. Zajedno. Kod nje u stanu. Moje sestre. Moje krvi. Mog dečka.
U tom trenutku sam osetila kako mi se srce pretvara u kamen. Nije bilo suza, nije bilo vike. Samo praznina. I odluka.
Nekoliko dana kasnije, napisala sam poruku njegovom najboljem drugu. Uvek je bio zainteresovan za mene, iako nikada ništa nije rekao. Pristao je da se nađemo. Nije bilo bajki, nije bilo romantike, ali bilo je dovoljno da ih oboje zaboli. Saznali su, naravno. I te kako su saznali. On mi je pisao, zvao, molio. Sestra me nije mogla pogledati u oči. A ja? Ja sam se smejala. Ne zato što sam bila srećna. Već zato što sam bar na sekund osetila da nisam nemoćna.
Danas… kajem se. Ne zbog osvete, već zato što sam dopustila da me njih dvoje svedu na njihov nivo. Ali u tom trenutku – drugačije nije moglo. To je bila moja tiha pravda.
