Ja sam vanbračna kćerka jednog vrlo bogatog čoveka. Tokom celog detinjstva imala sam sve – osim njega. Živeo je u drugoj državi, daleko, i bio prisutan samo kroz novac koji je stizao, nikada kroz zagrljaj ili podršku. Ipak, nikada mu to nisam uzela za zlo – takva je bila životna priča mojih roditelja, i naučila sam da ne tražim više nego što neko može da da.
Pre skoro godinu dana, moj otac je odlučio da otvori kladionicu – baš u mom kraju. Rekao je da je to investicija sa starim drugom iz detinjstva, a mene je postavio za radnicu, “da naučim posao od nule” dok se ne zavrti i ne stane na noge. Ali ono što niko ne zna jeste da sam, zapravo, ja vlasnica tog lokala. Na papiru ne, ali suštinski – da. Moj otac mi je to rekao uz osmeh: “Radi pošteno, vidi kakvi su ljudi, a ja ću biti iza zavese.”
I tako… Radila sam sa ostalim radnicama kao da sam obična djevojka. Ćutala sam, i kada su kasnile, i kada su me ogovarale, i kada su izmišljale smene. Nisam htjela da budem “gazdina kćerka” niti da se neko boji mene. Nisam cinkaroš. Ako ne možeš nešto reći u lice – ne govoriš nikako. Tako sam živjela.
Ali juče…
Došla sam na smjenu i koleginica je zaboravila da se izloguje sa Fejsbuka na računaru. Htjela sam da zatvorim prozor, ali mi je oko zapelo za poruku koja se pojavila. Samo jedna rečenica: “Sutra ćemo opet smanjiti iznos, neka ispadne da M. pravi manjak – možda joj gazda konačno da otkaz.”
Zaledila sam se. Ušla sam u prepisku i čitala poruku po poruku. Saznala sam da već nekoliko meseci svesno ruše pazare, upisuju lažne iznose i “zaboravljaju” da evidentiraju tikete – sve kako bi mene predstavile kao nesposobnu. I one koje sam branila kad su grešile. I ona koja mi je pričala da nema za kiriju, pa sam joj pozajmila. Svi su učestvovali.
Sedim sada i razmišljam…
Da li da sutra ujutru uđem sa ocem za ruku i uručim svima otkaz? Da li da ih pustim da dobiju poziv iz centrale i shvate da su radile za osobu koju su htjele da izbace?
Ne znam još… Samo znam jedno:
Kad sam dobra – dobra sam. Ali kad me povrijede, onda postajem nešto što ne mogu da kontrolišem. Ne zlo – pravda. Samo pravda.
I da… Nisu ni svesni da već neko vrijeme kamera na kasi snima i zvuk.
