Radim kao magacioner u velikom skladištu prehrambene robe. Nije to neki glamurozan posao, ali je siguran i pošteno se zaradi. Među kolegama sam uvek bio onaj koji poštuje pravila – što na um, to na drum. Zato me je i razbesnilo kad sam primijetio da nestaje roba. Sitno – nekoliko paketa kafe, malo ulja, nekoliko konzervi. Ali bilo je jasno da neko uzima bez dozvole.
Nisam želeo da pravim buku, ali sam znao da neko mora odgovarati. Prijavio sam nadređenima, a oni su postavili kamere. Posle nekoliko dana, uhvaćen je kolega koji mi je bio čak i simpatičan – tiho momče, povučeno, nikad problematičan. Bio je uhvaćen kako iznosi kese sa hranom. Suspendovali su ga odmah.
Ubrzo sam čuo pravu priču. Njegova ćerka ima tešku bolest. Njih dvoje žive sami, on sam brine o njoj, a plata mu ode na lekove i preglede. Hrane je jednostavno nestajalo, i krao je ne da bi se obogatio, već da bi dete imalo šta jesti.
I dan-danas mi je teško kad se toga sjetim. Nisam mogao znati, ali sam mogao pitati. Pokušati da razumem. Umjesto toga, pokrenuo sam lavinu zbog koje je izgubio posao. Kasnije sam ga potražio, ponudio pomoć, ali ponos mu nije dao da prihvati.
Nekad pravda na papiru i pravda u srcu nisu isto.
