Radim kao direktor u jednoj firmi. Imam običaj da sa svakim novozaposlenim popričam, da se bolje upoznamo, da im objasnim atmosferu u firmi i da im, ako zatreba, ostavim svoj broj. Ljudi to cene – znaju da mogu da mi se obrate ako naiđu na problem.
Tako je i ona – nova asistentkinja – došla na red. Mlada, obrazovana, delovala je stidljivo i vrlo profesionalno. Razgovor je bio kratak, prijatan, bez ikakvih naznaka da bi moglo da bude nečeg više. Otišla je nasmejana, zahvalila se i nastavila sa radom.
Te večeri, sedim kod kuće, kad mi stigne poruka. Neobično ime – ne prepoznajem odmah. Otvaram, i u poruci – slika. Ništa eksplicitno, ali dovoljno da zbuni: ona u izazovnoj pozi, uz kratak komentar i smajli.
Prvo sam pomislio da je greška. Možda je poruka bila namenjena nekom drugom. Ali – broj je bio moj, slika je bila nova, i sve je delovalo previše direktno da bih mogao da se pravim da nisam video.
Sutradan sam je pozvao u kancelariju. Pitao sam je vrlo smireno da mi objasni šta se desilo. Rekla je samo: „Izvinite, pogrešila sam broj.“ I to je bilo to.
Od tada – ništa. Ponaša se profesionalno, kao da se ništa nije desilo. A ja… ne mogu da se otmem utisku da se iza te greške možda krije nešto više. I sad se pitam – da li da zaboravim i nastavim kao da nije bilo, ili da tu priču isteram do kraja?
