Upoznali smo se preko zajedničkog prijatelja. Ništa posebno na početku – normalan razgovor, malo flerta, pa nekoliko izlazaka. Bilo mi je neobično koliko brzo smo kliknuli, kao da je poznajem celog života. Imali smo slične stavove, smisao za humor, čak i neke porodične traume. Oboje smo prošli kroz težak period detinjstva, bez roditelja.
Jedne večeri, dok smo pričali o detinjstvu, pomenula je da je kao mala bila u hraniteljskoj porodici u jednom malom mestu kod Zrenjanina. Zaledio sam se. I ja sam bio tamo. Ista adresa. Isto dvorište. Isto ime žene koja nas je čuvala. Pogledao sam je i rekao: “Čekaj… jesi ti imala crveni bicikl koji ti je nestao jedne zime?” Ona je u šoku potvrdila.
U tom trenutku sve mi se vratilo – mali dečak i devojčica, oboje zbunjeni, tužni, ali vezani nekim nevidljivim koncem. Bili smo zajedno par meseci, pre nego što su nas prebacili dalje. I sada, godinama kasnije, slučajno smo se našli. U vezi.
Nismo brat i sestra. Nismo krvno povezani. Ali je osećaj bio čudan. Kao da nas je život spojio – pa onda istinom pokušao da nas slomi.
Još uvek ne znamo šta ćemo sa ovim. Volimo se. Ali sada na našu ljubav gledamo drugačije. Ne kao na slučajnost, nego kao na karmu koja vraća ono što je bilo oduzeto.
