Ne znam ni kako da ovo ispričam, a da ne zvuči kao film. Možda i jeste malo ludo, ali dogodilo se.
Imala sam tada 26 godina. Slobodna, lepa, puna samopouzdanja – i, iskreno, bila sam u fazonu da mi ništa ne treba osim dobrog provoda. Te večeri sam izašla sa drugaricom u jedan klub u drugom gradu. Ona se brzo zalepila za nekog lika, a ja sam ostala sama za šankom.
Prvo sam upoznala Marka – duhovit, zgodan, pun samopouzdanja. Reč po reč, piće po piće… završili smo kod mene u stanu. Bio je brz, strastven, otišao je uz izgovor da mora rano na posao.
Nisam ni stigla da se istuširam kad mi je stigla poruka od Nikole, tipa s kojim sam se ranije dopisivala. Bio je u blizini i pitao može li da svratimo na piće. Pristala sam. I… isto se desilo.
A onda, negde oko tri ujutru, zvoni mi interfon. Javlja se moj komšija – Luka, koji je godinama zaljubljen u mene. Kaže da je zaboravio ključ, da li može da sačeka kod mene dok mu sestra ne dođe. Nisam imala srca da ga ostavim napolju. A onda – u nekoj tišini, toplini stana, sa vinom u ruci… i on je postao treći te večeri.
Sad dolazi onaj detalj: sledećeg jutra, sređujem stan, nalazim tri upaljača – sva tri sa istim logom iste teretane.
I onda mi klikne: svi su članovi iste teretane. Neki se čak i poznaju! Da li znaju i šta se desilo – ne znam. A možda je i bolje da ostane misterija.
