Iskreno, ni sama ne znam kako smo došli na tu ideju.
Bili smo par meseci zajedno, sve je išlo super, hemija je pucala, a oboje pomalo luckasti i avanturističkog duha. Tog dana smo šetali kraj reke, sami, zabačeno mesto, priroda, mir… I u nekom trenutku, bez mnogo reči, pogledali smo se i znali – hoćemo sada i ovde.
Našli smo mali prostor ispod drvenog mosta, zaklonjeno granjem, trava mekana, reka šumi… I tako, zaneseni trenutkom, zaboravili smo na sve. Bilo je strastveno, smešno, nezgrapno, uzbudljivo. Nismo se mogli zaustaviti.
A onda – glas iznad nas:
„Izvol’te, omladino… ako ste završili, pecaroši nemaju gde da prođu.“
Zaledili smo se. Pogledali gore – stari pecaroš i njegov unuk nas gledaju s mosta. Stariji gospodin ozbiljan, klinac se smeje kao lud.
Nikad se u životu nisam brže oblačila. On je pokušavao da ne pogleda u mene dok se zateže pantalone. Izleteli smo odatle kao da nas neko juri.
Danas se smejemo kad god prođemo tim delom reke. A mene i dalje prođe blagi talas sramote svaki put kad vidim pecaroša.
